U davna vremena, u velikom gradu Bagdadu, živeo je bogat trgovac po imenu Salim ibn Jusuf.
Posedovao je toliko zlata da su se kovčezi pod njegovom težinom savijali, ali nije imao ono najdragocenije: unutrašnji mir i smirenost.
Iako je njegova trgovina bila uspešna, Salimovo srce bilo je nemirno, uvek je strahovao od gubitka, sumnjao je u sve oko sebe – čak i u vlastitu rodbinu i sluge. Zato je oko svog dvorca podigao visoke zidine i svake noći spavao pod stražom četrdeset čuvara.
Jednog dana, dok je šetao pijacom, naišao je na starca koji je prodavao bilje i ulja u zabačenom kutku. Iako siromašan, u očima starca sijala je neobična svetlost – kao da u sebi nosi neku veliku tajnu.
Salim mu, sa podsmehom, reče:
– Pokaži mi te svoje travke, možda među njima ima lek i za moju teskobu?
Starac ga je mirno pogledao i rekao:
– Lek za teskobu se ne kupuje, on se otkriva.
Salim se nasmeja:
– I ti stvarno misliš da ću ostaviti svoje bogatstvo da tražim nešto što se ne može kupiti?
Starac je i dalje sa blagim osmehom rekao:
– Ako zaista želiš smirenost, napusti svoj dvorac na tri dana, idi zemljom bez novca, hrane i imena. Ako se ne vratiš sa novim srcem – slobodno se vrati starom životu.
Salim je pomislio da je to samo šala, ali te noći nije mogao da zaspi. Starčeve reči su odzvanjale u njegovoj glavi, i probudile u njemu neobičnu želju za promenom.
U zoru, Salim je napustio svoj dvorac prerušen, noseći samo običan ogrtač, bez ičega. Krenuo je van grada, sam.
Prolazio je kroz mala sela, video glad u očima ljudi, ali i gostoprimstvo onih koji nisu imali ništa osim hleba.
Jednu noć prespavao je u kolibi siromašnog starca koji mu reče:
“Podelimo ovaj hleb. Blagoslov je u deljenju.”
Video je decu kako se igraju kamenčićima i smeju se – više nego što se on ikada smejao u svom dvorcu.
Trećeg dana, seo je pod jednu palmu i zaplakao.
Ne zbog toga što je hodao kao siromašan, već jer je shvatio koliko je bio siromašan dok je mislio da je bogat.
Četvrtog dana se vratio u grad – ali više nije bio isti čovek.
Srušio je zidine oko svog dvorca, otpustio stražare, i otvorio vrata siromašnima.
Kada ga je starac opet sreo na pijaci, rekao mu je:
“Vidiš? Smirenost nije u čuvanju onoga što imaš, već u tome da ne budeš rob toga.”
Od tada Salim više nije bio poznat samo kao trgovac, nego i kao čovek otvorenog srca.
Shvatio je da bogatstvo nije u broju kovčežića, nego u čistoti duše i smirenosti srca. Otvorio je vrata svog doma ne da se pohvali, već da izleči duše onih koji su, poput njega, nekada bili izgubljeni.
Kad je ponovo susreo starca, ovaj mu reče:
“Smirenost nije nešto što poseduješ – već put kojim hodiš.”
* * *
Pouka ove priče je: Ko misli da ga novac štiti – živeće kao njegov rob. Ko shvati da je mir u davanju – postaće istinski vladar sveta.